Ima ovde priča: kupim ja tako svojoj sestri ovu knjigu za praznike, zato što ne čita, a i da čita ponajmanje bi htela da čita ovako nešto (bon vaučer za poslastičarnicu, nalaziće se negde na sred knjige, pa ako otvori, otvori). Ogradim se kako ne kupujem za sebe, dakako, jerbo nesigurnosti je najteže otresti se, a onda me opije božićna atmosfera, privuče ovde prisutna novogodišnja tematika, i mišel buble otključa mi srce; na kraju, pade mi napamet da bi možda najbolje bilo da se ja vodim zakonom suštih suprotnosti, zakonom koji je vrlo primenjiv na moju sestru i mene, te ako se njoj sigurno neće dopasti, možda meni i legne. I jeste ovo onako pozitivno gnjecavo slatko, i ponekad lepo legne (posebno kada je kompanjonsko štivo Tomas Pinčon s jedne i suva naučna literatura s druge strane), ali opet pojačava kontrast na ono što meni najviše i smeta u svim vrstama romkoma – perspektiva je zaglavljena iza naočari toliko debelog ružičastog stakla, da svaki dan preti da postane spektakularno fabulozni mitkjut vašar. Toliko odbijanje realnosti je ono što ukrade bilo kakav jači efekat. Najbolje ovde je upravo kada se ta realnost prigrli, što i nije baš toliko često. Mada šta ja znam - možda je stvarno Merika odabrana zemlja.

tl;dr: kupio sam poklon za nekog, zato što se meni čitao, te ga i pročitao, što se ovako nikad ne bi desilo jer avaj, muška sudba je plašiti se sopstvene senke

3