Koliko se često desi da se „ne mogu ovo više“ na kraju promeni u „ovo je možda i najbolji sf roman koji sam pročitao“? Stvar je u ovome – Vindž baca čitaoca direktno u svet i ne drži mu ruku a ma nimalo. To inače ne bi bio problem, šta više, bila bi prednost, da me Vindž jednostavno pusti da lutam dok ne uhvatim priključak. Medjutim, on me hendikepira i baca me niz stepenice i uz sve to mi još ukrade kolica. I ugasi svetlo. Dok se ja popnem uz stepenice dobijem sede u kosi, ali sada imam mačje oči i puzim mnogo dobro.

Elem, kada prodje prvih stotinak stranica gde gledam za koju (nauljenu) kvaku mogu da se uhvatim, ovde se mogu naći sledeće stvari: originalni vanzemaljci (rasa suštinski biljaka iz saksije je poseban favorit; ali i čoporska kolektivna svest pasa zatečenih u srednjem veku), razradjeni, stvarni likovi (iz mog iskustva nešto vrlo retko u sf-u – čak i u Enderu koji tu još i stoji nekako na nogama svi pate od nekog prolaznog i antipatičnog veltšmerca), inteligentna i zanimljiva intepretacija „problema inteligentnih vrsti“ (zašto ih još nismo našli) i tehnološkog singulariteta (kako ćemo najebati), ali i sasvim ljudskog beznadja i borbe protiv istog. Dodaj na to i mrvicu fantastike (jedna polovina narative se odvija na planeti pomenutih čopora sa sve spletkama i sličnom komfort-rid dinamikom), i ovo je jedan retko dobar roman. Jedino malo ne zna da piše akciju čovek ali sa druge strane - svesne saksije!!! Odoh da kupim jednu i da je vredno zalivam, u nadi da će da prohoda.

5