Viktor, hoću-neću pisac u pokušaju, ima pingvina Mišu. Zvuči zabavno, svakako. Kao američki badi kop film. E pa nije. Roman je napisao Ukrajinac, ali po tekstu se jasno vidi da je on Rus, jer postoji li mračna, teška, ali elegantno napisana psihološka satira (u post-socijalističkoj Ukraniji, slovna greška za Srbiju), tek malko pripita, a da je nije napisao neki Rus?

Viktor je ravnodušan pisac priča-turned-pisac čitulja pri svojim četrdesetim koji ne zna ni šta će, ni gde će i eto, on se slučajno upleo sa mafijom, i manje više sve što ima je jedan pingvin, podjednako živopisan kao i svoj vlasnik, prvenstveno po tome što je teški depresivac koji voli da se gleda u ogledalo (što je jedan od osnovnih dokaza svesti). I to je okosnica romana, a sve ostalo je u sklopu ta dva (jednog?) lika. I briljijantan kraj.

(Ukratko, odlično, ali stvarno sam očekivao srećnog pingvina. Jes da se roman zove Smrt i Pingvin, ali pingvin. Pingvin.)

4+