''Ne želim da prodjem kao moji roditelji . Čitavog života su plaćali nekakve rate i na kraju, šta ? Oboje su se zakucali u drvo u prelepom automobilu koji su upravo kupili. Čitav njihov svet sveo se na dve sekunde u večernjem dnevniku.''

Priča o Filipu i Suzan koji su ušuškano gradili godine ljubavi sve dok nisu shvatili da su na kraju zaostali u izgradnji sebe.
Šta se dešava kada se velika ljubav naglo ohladi, pa ta bol padne preko vaše duše kao ledena kiša u sred tropskog leta. Samo što ta kiša nikako da stane.
A sudbina je mudar i nepredvidiv igrač te im donosi rat i misiju koja ih posle godinu dana spaja u neočekivanim okolnostima.
Ali, šta ostaje kada toliko vremena utonemo u tišinu, i da li je ikako moguće postati nov čovek i biti nešto novo za nekoga ko se nagledao svih naših verzija i kome ljubav nije bila dovoljna?
Sjajna emotivna priča uz izuzetno teške slike rata u Hondurasu i dobrotvorne misije koja ima veliki uticaj na oba njihova života.
Promena mesta, strepnja za život, utonjavanje u izuzetnu bol žrtava stradanja, menja naše srce iz korena, i u ovim odlično napisanim redovima utisnuta je velika priča koju ćemo doživeti do potpunog oduševljenja, ali i suza.
"Reci mi, Filipe, reci mi, zašto mi velike sile šaljemo vojske u rat, a šaljemo samo nekoliko grupa ljudi da spasu živote dece?" Koliko će nam vremena trebati da naučimo očigledno?"

''Ovako, za dve godine, kada se budem vratila, čekaćeš me ovde. Ispričaćemo jedno drugome šta smo sve radili. Sešćemo za onaj isti sto, biće to naš sto.''
A, sudbina ima drugačiji pojam o vremenu i preobražavanju koje je jednoj duši potrebno.
''Kažu da su neke velike ljubavne priče započele odustajanjem.''