Nokturno u cis-molu, pored svoje jednostavnosti i melodičnosti, je nakon WW2 dobio još jednu novu emociju, koja se čvrsto vezala za to delo. Špilman ju je stvorio, prvo onomad kada je poslednji put svirao pred bombardovanje Varšave, pa tokom Nemačke okupacije pred oficirom koji ga je spasao. I na kraju, posle rata, na istom mestu kao i prvi put, samo pet godina kasnije.
Ipak, ovo je autobiografski spis, memoar koji je napisan pomalo sirovo; Špilman nije hteo da preuveličava neke scene niti da ih bogati detaljima, ali one same po sebi jesu upečatljive i jake zbog samih događaja.
Veoma surov prikaz tadašnje stvarnosti, ne samo borbe protiv Jevreja, već i njihove lakomislenosti, naivnosti koja ih je uvela u propast jer su verovali lažima Nemaca. Pa onda i druga strana medalje, ljudi koji su pomagali, od Poljaka do Nemaca, kao što je bio i Hozenfeld koji je spasao ne samo Špilmana već i mnoge druge ljude, i decu... Odlomke iz njegovog dnevnika takođe imamo ovde predstavljene, pa se može videti kako je bio lažan onaj stav koji je uzela Nemačka javnost nakon rata- da niko ništa nije znao o logorima. Sve se to prećutkivalo manje-više.
Pored toga, knjiga mi nije bolja od filma, nekako je Polanski dobrano iskoristio i pojačao emociju, a ovde je ona pomalo izostavljena, kao namerno istrgnuta stranica.